Naravno, postoji i treći pristup koji kombinuje nauku i umetnost i uzima oblik uređene anarhije, disciplinovanog dopouštanja i kontrolisane slobode.Ovaj pristup posmatra Jin i Jang kao delove celine koja je veća od sume svakog ponaosob promovišući različite interese i jednog i drugog u pobedi bez poraza.Kao što je Heraklit napisao pre toliko vekova:"Opozicija spaja, a iz nesporazuma proizilazi savršena harmonija."

Alternativne definicije uloge medijatora (str.11)

Svaki od ovih polarizovanih filozofskih sistema odgovara različitom pristupu medijaciji. U skladu s tim, ako su ljudi u osnovi loši, medijatori moraju da budu nametljivi, procenjivi i direktni. Ako su pak, dobri, medijatori moraju da olakšavaju stvari,moraju biti indirektni i pomirljivi. Ako su u osnovi dobri a loše se ponašaju, medijatori moraju da znaju da se transformišu i da izvuku informacije. Ako su sve ili nista, već jednostavno ljudska bića, medijatori moraju da budu sve gore pomenuto.

Evaluativni ili direktivni model medijacije posmatra konflikt kao nešto što treba da se okonča, posmatra suprotstavljene strane kao nesposobne da same reše konflikt, a medijatora kao odgovornog za njihovo usmeravanje ka pomirenju koje ne mora da dođe u dodir sa skrivenim,u biti nerešivim pitanjima koja su na prvom mestu dovela do konflikta. Ovaj model najčešće koriste pravnici i sudije u parnicama.

Olakšavajući ili model pomirenja vidi konflikt kao nešto sto će se prevazići, a strane sposobne za to kroz aktivno slušanje i opisivanje osećanja. Medijator postaje pasivna podrška procesu, koji sa saosećanjem modeluje i olakšava njihove komunikacije. Odgovornost da se postigne dogovor je na stranama, a isti može i ne mora da se obraca skrivenim problemima, zavisno od interesa strana.

Transformativni model medijacije ili model izvlačenja informacija, kao što je i opisano u knjizi "Obećanje medijacije" Buša i Folgera, posmatra konflikt kao nešto iz čega se uči, a strane kao spremne za introspekciju i fundamentalnu promenu. Medijator postaje saosećajni, ali ipak,iskreni agent čija je uloga da izvuče priznanje i d? snagu stranama da same reše svoj problem. Medijator olakšava, a ne predlaže rešenja, niti usmereva strane prema istom, iako mnoge traže pomoć.

Postoje situacije kad je stranama potreban iskreni feedback, spoljašnje podučavanje ili preporuka za akciju, jer nisu u stanju da naprave korak napred. Ponekad medijatori moraju da budu tihi, ponekad da izvlače informacije, a ponekad i da budu opasni. Prava težina je u znanju kada, zašto i kako primeniti svaki pristup.

Iz našeg iskustva, medijatori moraju da znaju da izvuku, umire i olakšaju, ali i da procene i usmere strane u traženju rešenja ili transformacije. Sa indirektnom dozvolom strana, medijatori mogu da preporuče konkretne korake koji će srušiti stari sistem

učesnika. Dok direktni i olakšavajući stil retko rezultiraju transformacijama, transformativni i opasni stilovi lako vode do dogovora.

Kao medijatori, moramo da prepoznamo da dok se ljudi ponašaju na način koji zovemo dobar ili los, ove kategorije ne postoje u prirodi. To su polarnosti, kao gore i dole, toplo i hladno, napred i nazad, koje ne mogu da postoje ili da se o njima misli bez njihovih suprotnosti. Ljudska priroda nije fiksirana niti večna, već se menja sa kulturom i uslovima. Ne postoje dve iste strane, dva ista konflikta, dva ista medijatora i niko nije isti od jednog trenutka do drugog. Ono sto uspe jednom medijatoru sa jednom stranom u jednom trenu nece uspeti drugom sa nekom drugom stranom ili u drugom trenu. Ono sto je potrebno nije zabrana, već veština,intuicija,flexibilnost i sposobnost da se bude opasno iskren, saosećajan.

Borba bazirana na vrednostima (str.188)

Ako hoćemo da unapredimo način na koji se strane bore baziran na principima ili vrednostima, najbolje bi bilo da pomognemo da zajedno pregovaraju o pravilima zasnovanim na pravima sličnim Ženevskom Dogovoru, koja uzajamno ograničavaju primenu destruktivne moći. Ova pravila modeluju arenu sigurnosti u kojoj se mogu osloboditi ljutnja i bes i u kojoj se može stvoriti svetlost kroz vrelinu konfrontacije.

Možemo ohrabriti strane da ne troše mržnju i poniženje na nešto beznačajno kao što je neka druga osoba, već da se posvete rešavanju većih problema, kao što je sprečavanje budućih prestupa ili edukacija budućih žrtava. Moguće je boriti se protiv depersonifikacije, nepoštovanja i dehumanizacije i u isto vreme boriti se za ono što je ispravno. Problem za strane u sukobu je da se ponašaju u skladu sa etikom ili vrednostima bez popovanja ili moralizovanja. Ekspert kibernetike Hajnc von Ferster piše:

" Ja licno pokušavam da se rukovodim sledećim pravilom: da ovladam upotrebom svog jezika tako da je etika implicitna u bilo kom razgovoru koji bi mogao da vodim...Sta hoću da kažem?Time želim da se jezik i delovanje oslanjaju na podzemnu reku etike, i da budem siguran da jedno od ta dva neće biti zbaćeni sa iste. Ovim se osigurava da etika ne postane explicitna, a da se jezik ne degeneriše u moralizovanje."

Moralizovanje znači propovedanje drugima kako treba da se ponašaju bazirano na onome što verujemo da su univerzalno primenjivi principi. Etika znači da sami sebi kažemo kako da se ponašamo bazirano na onome što verujemo da su međusobno zavisni, uslovljeni i subjektivno obavezujući principi. Opasna medijacija je bazirana na etici više nego na moralu. Ona naglašava vrednosti kao temelje etike i priznaje da je etika prirodno paradoxalna. Shodno tome, ona identifikuje metode za unapređivanje načina nase borbe.

Sta su vrednosti? Vrednosti su prioriteti. To su izbori izvedeni iz realnih, praktičnih alternativa i utemeljeni na razmatranju mogućih posledica. Medijatori mogu da rade sa svojim stranama i odrede vrednosti koje žele da zadrže tokom borbe. Neke vrednosti koje prirodno proističu iz procesa medijacije mogu da poboljsaju način na koji se strane bore. One ukljucuju:

• Afirmaciju konflikta kao pozitivnog;viđenje istog kao avanture ili puta,prilike za rast i promenu,poziv na intimnost i vezu, i otvorenost za transformaciju.
• Afirmaciju različitosti, odbacivanje stereotipa,i urođene superiornosti, inferiornosti, ispravnosti, i suprotnog mišljenja.
• Afirmaciju otvorenosti,iskrenosti, i saosećanja u komunikaciji, procesu i vezi.
• Afirmaciju oblasti u kojima se slažemo i koje su nam zajedničke, jedinstva i humanosti;odbacivanje dominacije, prisile, ponižavanja i gušenja.
• Afirmaciju da je saradnja primarna, a takmičenje i agresija sekundarne.
• Afirmaciju legitimnosti interesa obe strane.
• Afirmaciju integracije intelekta, osećanja, tela i duha, autentičnosti i integriteta, jedinstvo unutrašnjeg i spoljašnjeg.
• Afirmaciju želje za pobedu bez poraza.
• Afirmaciju opraštanja, okončanj i transformacije;odbijanje da se bilo ko izostavi iz procesa.

Prava protiv interesa i odgovornosti u obrazovanju (str.155)

" Veličina čoveka je u onom šta on čini sa svojom moći" Pitakos

Značajna opasnost u medijaciji u spoljašnjim konfliktima nastaje kad suprotstavimo strane koje su posvećene upotrebi moći kao sredstva za rešavanje sukoba. Moć nije samo prirodno oprečna i opasna u konfliktu, štetna za one koje napada, vec i zato što stvara zavisnost i korumpiranost kod onih koje štiti. Opasna medijacija sastoji se u otvaranju puta od moći ka pravima ka interesima.

Ista dinamika pokreće i svet obrazovanja. Dokle god su profesori zaduženi samo i jedino za obrazovanje učenika, a administrativni radnici za funkcionisanje škola, biće podele rada u kojoj je posao jednih da vrše prisilu i komandu, a drugih da biraju ili da slepo poštuju ili da se opiru. Kada profesori dele odgovornost za modelovanje edukativnih iskustava sa učenicima, a administratori dele svoju ulogu vođe i odgovornost sa profesorima, poslušnost i otpor će nestati jer krivica ne može više ni na koga da se svali.

Samo procesi bazirani na interesima ohrabruju edukatore da primenjuju ono što promovišu, slušaju sa saosećanjem, grade konsenzus i saradnju, i podstiču učenje. Nikome nije dozvoljeno da jednostavno stavi problem pred nekog drugog. Svi se hrabre da slušaju, direktno odgovaraju drugima, shvate da ne mogu svoje probleme rešiti sami, i da pregovaraju o zajednički prihvatljivim rešenjima. I zaista, sam proces otkrivanja interesa, uzajamnog pregovaranja i rešavanja problema transformiše školu od nepovezanih pojedinaca u instituciju učenja.

Veliki deo onoga što se zahteva od profesora i administratora, da bi okončali sukob i destruktivno takmičenje bazirano na moći i pravima, je da odbiju da budu neprijatelji jedni drugima i preuzmu odgovornost za problem u celini. Da bi stvorili školu u kojoj ima više saradnje i koja je zasnovana na interesima, administratori moraju da predaju svoju ekskluzivnu moć da odlučuju o ishodima. U isto vreme, profesori i učenici moraju da preuzmu odgovornost za stvaranje rešenja. Delujući kao celina, mogu da pregovaraju o zajedničkoj odgovornosti za učenje kroz savete formirane na licu mesta koji donose zajedničke odluke.

U medijacijama između profesora i administratora ja pravim zajedničke timove odgovorne za procenu, davanje ideja, postavljanje prioriteta, postizanje konsenzusa i implementaciju odluka.

Procesi bazirani na interesima podsećaju nas na našu primarnu povezanost i celovitost, kolektivnu odgovornost svih za svakog pojedinca i svakog pojedinca za sve.

Medijacija do srca sistema (str.204)

Opasna medijacija, u ovom kontextu, znači učiniti svaki deo procesa rešavanja zajedničkim i demokratskim, uključujući balansiranje moći, izgradnju saosećanja, pojavu interesa,postizanje konsenzusa i okončanja. Dublje, to znači osluškivati zvuke koje prave pukotine u sistemu. To znači otkriti dušu i srce sistema. Takođe, znači otkriti i po mogućstvu rešiti sistemske probleme koji su prouzrokovali raspravu. Tu se može naći sredstvo kojim će se ne samo rešiti problem, već i transformisati širi kontext koji je uzrokovao, pogoršao i održavao konflikt.

Organizaciona promena znači promenu operativnog sistema koji je održavao status quo. Koji god da je sistem u pitanju, ako želimo da zaustavimo konflikt u njegovom izvoru, moramo da lociramo njegovo skriveno srce.

Posd srcem podrazumevam suštinu vrednosti, načine delovanja,stavove prema prošlosti, neizgovorene dogovore,skrivena očekivanja, tajna pravila i granice koje utiču na to kako se ljudi u okviru njih ponašaju;krug, centar, ili zamajac oko koga se sve važno okreće; energija koja je istovremeno svugde i nigde.

Kako medijacija dopire do srca sistema?

Srce obrazovnog sistema leži u njegovoj pretpostavci o prirodi podučavanja i učenja. Da li škole podržavaju učenje svih učenika, ili su to mesta gde odrasli pričaju, a učenici slušaju? Sta je važno da učenici nauče, i kako oni to postižu? Da li sistemi komunikacije u skolama, od preuzimanja uloge na početku časa do zvona koje prekida diskusiju na kraju, obstruišu ili promovišu učenje?

Medijacija u srcu sistema zahteva razvoj opasnih strategija. To znači ljuštenje slojeva koje sistemi podignu da bi se zaštitili.Ovi uključuju poricanje, izbegavanje, uljudnost, hijerarhiju, utvrđene odgovornosti, odbrambenost, dogovore koji svima odgovaraju, kompromis i protiv-napad, a sve to plaćaju ljudi koje plaše promene ili su lojalni sistemu.

Nedavno sam bio medijator u konfliktu između kolektiva i direktora osnovne škole u centru grada okruga sa niskim prihodom. Okidač konflikta bilo je odbijanje kolektiva da izabere metod školske reforme sa unapred utvrđenog spiska i pritisak koji je okrug vršio na direktora da ohrabri kolektiv pri pravljenju izbora. Nastavnici su se osećali izmanipulisano, nisu imali poštovanja, ni moći koju im je oduzeo direktor,pokušavajući da nametne sistem koji je on želeo da bi zadovoljio nadređene.

U srcu konflikta ležao je sistem koji se sam nametao, a uključivao je doživljaj nastavnika da direktor manipuliše i da nije čovek od poverenja.;odbijanje nastavnika da preuzmu odgovornost za reformisanje i unapređivanje njihove sopstvene škole;potreba direktora da kontroliše odluke kolektiva iz straha za svoj posao;njegova nesopsobnost da im poveri odgovornost za odluke koje se tiču obrazovanja;nasilni pristup okružnih vlasti u pogledu reforme;mandat nadzornika za reformu bez podrške ili obuke za rešavanje konflikata ili postizanje konsenzusa;hijerarhijska struktura uprave koja je motivisala ljude kroz strah; i neozbiljni nastavnici koji su izgubili svaku želju za prihvatanje rizika.

Moj saradnik i ja izvukli smo ova pitanja na površinu i ohrabrili obe strane da o njima raspravljaju. Direktora smo javno pitali da li misli da može da primora nastavnike da prihvate odgovornost za reformu, a nastavnike da li im je dovoljno stalo do nijhovih učenika da prihvate odgovornost i unaprede obrazovanje. Zamolili smo direktora da pokaže nastavnicima da ceni njihov doprinos i da ce poštovati njihove preporuke, a zamolili obe strane da okružnim vlastima stave do znanja da ne zele da donesu pogrešnu odluku pod pritiskom. Zamolili smo nastavnike da u malim grupama iznesu ideje šta to stoji na putu njihovog učestvovanja u školskoj reformi. Javno smo pitali direktora da li bi prihvatio njihov doprinos i promenio svoje ponašanje "kontrolora". Sastali smo se sa okružnim administratorom i podržali napore ka reformi, a kolektiv i direktor su konačno postigli dogovor o planu iste.

Opasno je zagrebati u konflikt do srca sistema koji ga je stvorio. Ipak, nećemo postići dugoročne rezultate u medijaciji ako ne možemo da razotkrijemo tajna mesta gde konflikt leži skriven. Jedno od tih mesta je politika.

prevod:
Sandra Plazibat